Šta je krsna slava?

Ne postoji druga pravoslavna nacija koja slavi krsnu slavu kao Srbi — to je gotovo isključivo srpska i delimično makedonska i crnogorska praksa. U evropskom kontekstu, jedini sličan fenomen je slovačka „ime dana", ali bez liturgijske dimenzije.

Poreklo krsne slave

Istorijski koreni krsne slave nisu sasvim jasni. Jedna teorija vezuje je za trenutak primanja hrišćanstva — u vreme Svetog Save i njegovih misija, slovenska plemena su prelazila u hrišćanstvo zadržavajući neke prethodne obrede. Slava je mogla biti način da se porodično predslovensko božanstvo preobrati u hrišćanskog svetitelja-zaštitnika.

Druga teorija ističe liturgijski koren — u vizantijskoj tradiciji bilo je uobičajeno posvetiti kuću određenom svetitelju. Srbi su taj običaj proširili na svečano obeležavanje tog dana, sa trpezom i obredom, i prenosili ga kroz generacije.

Šta se slavi

Na dan krsne slave, domaćin okupi porodicu i prijatelje. Sveže izigrani slavski kolač — okrugli hleb sa utisnutom krstom — blagoslovi sveštenik, ili sam domaćin loma uz izgovor tradicionalnih reči. Pored kolača, na trpezi je koljivo (kuvane žito sa medom i orasima) u spomen umrlim u familiji.

Sveša gore tokom čitavog dana. Gosti se služe postnom ili mrsnom trpezom, zavisno od toga da li slava pada u post ili van posta. Domaćin u domovima gde se slavi strože uzme sveštenika da obavi Liturgiju u samom domu.

Slava nije prosto praznik — to je dan kad čitava familija stoji pred jednim svetiteljem i kroz njega pred Bogom.

Kako se nasleđuje

Slava prelazi s oca na sina — sinovi nasleđuju istu slavu kao otac, a ćerke prelaze na muževljevu slavu udajom. Međutim, u većini srpskih porodica, udata žena i dalje obeležava roditeljsku slavu u dogovoru sa rođacima, iako glavna porica sa liturgijskom službom ostaje u muževljevom domu.

Kad nema muških naslednika, slava može preći na najbližu mušku rodbinu — obično na brata oca, ili na ćerkinog muža ukoliko on nema svoje slave. Ovaj proces zove se „preuzimanje" ili „preslaviti".

Najčešće krsne slave u Srbiji

Po nekim istraživanjima, oko jedne trećine srpskih domaćinstava slavi jednu od tri najveće slave: Nikoljdan (Sveti Nikola), Đurđevdan (Sveti Đorđe), ili Aranđelovdan (Sveti Arhangel Mihailo). Pored njih, veoma su česte i Savindan (Sveti Sava), Jovanjdan (Sveti Jovan Krstitelj), Mitrovdan (Sveti Dimitrije), i Petrovdan (Sveti Petar i Pavle).

Krsna slava u XX veku

Tokom pedeset godina komunističke vlasti posle 1945, zvanična politika je bila prema slavi neutralna ili neprijateljski nastrojena. Mnoge porodice su nastavile da slave tiho — bez sveštenika u kući, bez otvorenog pozivanja gostiju. Od 1990-ih, slava se u Srbiji vratila u punom obimu, i 2014. godine je upisana na UNESCO listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.