Шта је крсна слава?

Не постоји друга православна нација која слави крсну славу као Срби — то је готово искључиво српска и делимично македонска и црногорска пракса. У европском контексту, једини сличан феномен је словачка „име дана", али без литургијске димензије.

Порекло крсне славе

Историјски корени крсне славе нису сасвим јасни. Једна теорија везује је за тренутак примања хришћанства — у време Светог Саве и његових мисија, словенска племена су прелазила у хришћанство задржавајући неке претходне обреде. Слава је могла бити начин да се породично предсловенско божанство преобрати у хришћанског светитеља-заштитника.

Друга теорија истиче литургијски корен — у византијској традицији било је уобичајено посветити кућу одређеном светитељу. Срби су тај обичај проширили на свечано обележавање тог дана, са трпезом и обредом, и преносили га кроз генерације.

Шта се слави

На дан крсне славе, домаћин окупи породицу и пријатеље. Свеже изиграни славски колач — округли хлеб са утиснутом крстом — благослови свештеник, или сам домаћин лома уз изговор традиционалних речи. Поред колача, на трпези је кољиво (куване жито са медом и орасима) у спомен умрлим у фамилији.

Свеша горе током читавог дана. Гости се служе постном или мрсном трпезом, зависно од тога да ли слава пада у пост или ван поста. Домаћин у домовима где се слави строже узме свештеника да обави Литургију у самом дому.

Слава није просто празник — то је дан кад читава фамилија стоји пред једним светитељем и кроз њега пред Богом.

Како се наслеђује

Слава прелази с оца на сина — синови наслеђују исту славу као отац, а ћерке прелазе на мужевљеву славу удајом. Међутим, у већини српских породица, удата жена и даље обележава родитељску славу у договору са рођацима, иако главна порица са литургијском службом остаје у мужевљевом дому.

Кад нема мушких наследника, слава може прећи на најближу мушку родбину — обично на брата оца, или на ћеркиног мужа уколико он нема своје славе. Овај процес зове се „преузимање" или „преславити".

Најчешће крсне славе у Србији

По неким истраживањима, око једне трећине српских домаћинстава слави једну од три највеће славе: Никољдан (Свети Никола), Ђурђевдан (Свети Ђорђе), или Аранђеловдан (Свети Архангел Михаило). Поред њих, веома су честе и Савиндан (Свети Сава), Јовањдан (Свети Јован Крститељ), Митровдан (Свети Димитрије), и Петровдан (Свети Петар и Павле).

Крсна слава у XX веку

Током педесет година комунистичке власти после 1945, званична политика је била према слави неутрална или непријатељски настројена. Многе породице су наставиле да славе тихо — без свештеника у кући, без отвореног позивања гостију. Од 1990-их, слава се у Србији вратила у пуном обиму, и 2014. године је уписана на UNESCO листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.